Занатство се у Обреновцу убрзаније развија у другој половини XIX века, а таква тенденција се наставља и почетком XX века.

Према непотпуним подацима у Палежу је било 1831-1832. године 11 занатлија: мутавџија (3), дунђера (3), чаругџија тј. опанчара (2) и по један ћурчија, калајџија и ковач. А према Тихомиру Ђорђевићу Палеж је 1836. имао 22 занатлије: чаругџија (5); по четири ћурчије, туфегџије и ковача; абаџије (3) и по једног терзију и бардагџију.
После доношења Еснафске уредбе (1847.) у Палежу је основано неколико мешовитих еснафа , а касније се један број еснафа издваја из мешовитих еснафа у самосталне или заједничке и са сродним занатима формирају нове еснафе. Ћурчијски мајстори су још 1843. тражили да оснују свој еснаф, али им Министарство унутрашњих дела то није дозволило, пошто се припремало доношење Еснафске уредбе. Поред постојећих еснафа касније се упућују молбе за оснивање нових еснафа. Молба фијакериста да оснују свој еснаф 1891. није прихваћена, као ни молба месарско-сапунџијског еснафа 1892. и 1894. да оснују свој посебан еснаф, јер молиоци углавном нису имали еснафско писмо, па сходно Еснафској уредби нису исправљали услове. Ни цигларима и црепарима није дозвољено 1902. да оснују свој еснаф.

Са порастом становништва и развојем привреде, посебно занатства и трговине, повећао се број занатлија у Обреновцу.
У претходном тексту је указано да су подаци у литератури о броју занатлија почетком XX века непотпуни и различити, јер се наведени број занатлија у времену од пет година креће од 80 у 1900. до 105, односно 133 и 162 у 1905. години. Колико су подаци у Трговачко-занатлијском шематизму били непотпуни види се из овог Шематизма за 1905. годину. У току припрема за штампање затражена је интервенција Министартва народне привреде (даље МНП) да преко окружних начелстава прикупи од еснафа у Србији спискове свих чланова еснафа, што је и учињено. Међутим, достављени подаци крајем 1904. са именима из шест сачуваних спискова обреновачких еснафа и оних штампарских у Шематизму разликују се у неким случајевима, јер у Шематизму није укључен један број занатлија или су наведена имена других занатлија који се нису налазили у списковима послатим од стране одговарајућих обреновачких еснафа.

У списковима су дата имена за укупно 77 занатлија из следећих шест еснафа: ћурчијског 5, абаџијског 10, опанчарског 16 (од тога 6 са непротоколисаном радњом), лебарског 6, шмитовско-коларског 23 (од тога 11 са непротоколисаном радњом) и сапунџијско-воскарско-касапског 17 (од тога 9 са непротоколисаном радњом). Међутим, у истом Шематизму за 1905. годину даје се посебан списак „Еснафи трговачко-занатлијски у Србији“ у коме се за Обреновац наводи да има седам занатских еснафа са 133 члана и то: коларско-шмитовски (са 29 чланова), зидарско-столарско-шлосерско-молерски (12), обућарско-сарачко-ужарски (17), абаџијско-терзијско-кројачки (12), опанчарски (28), месарско-сапунџијско-воскарско-лицидерски (20) и бојаџијско-коларско-кујуџијско-лончарско-лимарски (15). Очигледно је да је овај списак несређен и непоуздан, јер се, поред осталог, исти занати наводе уразличитим еснафима.

Сарачка задруга

Мада је тешко утврдити тачан број занатлија У Обреновцу почетком XX века, чињеница је да су оне бројно јачале, јер су потребе повећаног варошког и околног сеоског становништва постајале све веће. Али промене се запажају у броју заступљених занатлија по врстама занатске делатности, што је условљено измењеним захтевима становништва за појединим врстама занатске робе. Из тих разлога опада број занатлија у неким занатима или се стари занати сасвим гасе, а развијају сасвим нови занати. Почетком XX века не помињу се занатлије старих заната: туфегџије, асурџије, мутавџије, папуџије, чизмари, пушкари, фишегџије и сикириџије. Опада број занатлија у следећим занатима: обућарском, качарском, молерско-фарбарском и др. По броју занатлија запажа се стагнација у бојаџијском, грнчарском, казанџијском и столарском занату. Насупрот претходним занатима бројно се повећава учешће опанчара, затим кројача, воскара, месара, бербера, лимара и сарача. А јављају се нови занати као: сајџијски, ткачки и стругарски (дреерски).

Шнајдерска задруга

И обреновачке занатлије, као и остале занатлије у Србији, трпеле су конкуренцију домаће индустријске робе, бесправног рада, увоза стране робе, одумирања старих заната, што је све доводило до сиромашења и пропадања једног дела занатлија. С друге стране, јавља се појачана тражња за другим врстама занатске робе и услуга, из чега је следила имовинска диференцијација међу занатлијама. У великој акцији опанчара у Србији против фабрика кожа Клидиса, Барловца и комп. из Београда, учествовао је 1893. године и еснаф опанчара из Обреновца. Жалбе и протести опанчара Србије повољно су окончани и та конкуренција је била сузбијена. Качари Обреновца жалили су се 1901. против Илије Луцикаса, фабриканта буради из Крагујевца. А обреновачке сапунџије тражиле су 1903. да се одузме повластица „Друштву хемијско-техничком“ из Београда, сматрајући да се повластица не односи на производњу простих пераћих сапуна, већ само на производњу миришљавих и бољих сапуна. Међутим, повластица се односила на производњу сваковрсног сапуна, па жалба сапунџија није усвојена. Еснафи су упућивали молбе Министарству народне привреде да се забрани рад мајсторима који су бесправно радили или да се поништи неправилно дато мајсторско писмо или, пак, обавештавали о мајсторима који нису протоколисали своје радње.

Почетком ХХ века тужбе еснафа против конкуренције нису имале ефекта, јер је развој индустрије представљао значајну покретчку снагу привредног развоја Србије. Чињеница је да локални развој индустрије, који је тек био у настајању, није представљао конкуренцију обреновачким занатлијама, већ роба коју су допремали трговци на локално обреновачко тржиште.
Поред рада у занатским радионицама у Обреновцу је, у оквиру домаће радиности, била заступљена и ткачка делатност. Према анкети МНП почетком 1898. у Обреновцу је било 50 разбоја на којима се ткало платно за потребе самог домаћинства. Такође се у анкети додаје да у Обреновцу има и финих ткачких разбоја Кромптон-Живковић на којима се израђује платно на механичким разбојима „Србија“ . Свакако да је реч о ткачкој радионици платна Боже Живковића у Обреновцу.

Део обреновачких занатлија, поред учешћа у акцијском капиталу, активно је радио на оснивању и раду оба обреновачка локална новчана завода.
Обреновачки занатски радници делили су судбину осталих занатлијских радника у Србији. Дуго радно време, ниске најамнине, непостојање социјалног осигурања, нехигијенски услови рада и одсусутво законске заштите до 1910. године, утицали су на тешке услове рада и живота уопште.
У циљу побољшања свог материјалног положаја основали су потпорно друштво за помоћ у случају болести и смрти – Слогу обреновачких радника. Године 1895.. Слога обреновачких радника, као и још нека слична друштва у Србији, закључила је споразум о међусобној сарадњи са београдским Опште радничким друштвом. Слога обреновачких радника била је 1902. штедиша Обреновачке задруге за међусобно помагање и штедњу са улогом од 3.019,60 динара.

У доба формирања модерног радничког покрета у Србији основано је Обреновачко радничко друштво 26. (13. јула 1903, а радило је и 1904. године. После формирања Радничког савеза (1903.) ова бројна друштва престала су са радом током 1904. и 1905, а Обреновачко радничко друштво 1904. године. Уместо њих отпочело се са оснивањем струковних синдикалних организација по многим местима у Србији. Оне су биле окупљене у Радничком савезу који је имао улогу руководећег центра радничког покрета у Србији. Од 1904. и даље до 1914. године у Обреновцу се оснивају пододбори и повереништва струковних синдикалних савеза или се њихов рад обнавља. Струковне синдиклане савезе имали су радници: опанчарски, грађевински, обалско-надничарски (у Забрежју), абаџијски, кожарско-прерађивачки, металски, дрводељски, келнерски, кројачки, берберски и ткачки. Синдикално веће отпочело је са радом октобра 1905. године.

Испред Симића подрума

Према подацима у литератури у Обреновцу су забележена три штрајка занатских радника. Августа 1902. јавља се дванаестодневни штрајк кројачких радника и успешно је окончан; 6. јула 1909. штрајковали су абаџијски радници и штрајк је завршен са делимичним успехом и 16. марта 1910. поново штрајкују кројачки радници, али је 21. марта штрајк окончан без успеха.

Штрајк абаџија 1939

Прослава Првог маја 1894. одржана је у Београду и малом броју места у Србији, а међу њима у Обреновцу. Првомајским прославама придружују се Обреновчани 1904, 1906. и од 1909. до 1914. сваке године.

Задруга “Лека Ранковић”

Тако су обреновачки занатски радници пролазили кроз све фазе радничког организовања од потпорног друштва до модерног радничког покрета.